Uskoro će letnji raspust, vreme koje mnoga deca tradicionalno provode kod baka i deka. Iako oni vole svoje unuke i uživaju u vremenu provedeno sa njima, jedna baka je rekla naglas ono što se mnoge ne usuđuju - da sa druge strane jedva čekaju da unuci odu kući.
"Pre mnogo decenija, više generacija iste porodice živelo je zajedno ili u neposrednoj blizini, a unuci su stalno trčkarali oko baka i deka. Danas je postalo normalno da porodice žive na udaljenosti jedna od druge, često u različitim zemljama.
Kad su moji unuci bili mali, morala sam da vozim šest sati da bih ih videla, tako da sam odlazila kod njih svakih pet do šest nedelja. Gledala sam ih kako rastu kao u usporenom filmu: od puzanja, do sedenja, do prvih koraka. Onda smo se moj suprug i preselili na more. Još smo dalje od naše dece, a kako unuci odrastaju i postaju aktivniji u školi, njihove posete su sve ređe. Ali kad dođe leto, njihovi dolasci se pretvaraju u odmor od nekoliko nedelja. Ali za koga je to zapravo odmor? Za mene nije.
Bake se hvataju za glavu
I moja prijateljica mi priznaje da se trzne od straha svaki put kada čuje da njeni unuci, uzrasta sedam i devet godina, dolaze u posetu. Kaže mi da ih obožava, ali je posle dva ili tri dana potpuno iscrpljena od njih - i mentalno i fizički. I ona nije jedina baka koja se tako oseća.
Još jedna prijateljica mi kaže da razume kako njena deca sa svojom decom putuju stotinama kilometara da bi je posetili, ali nakon ručka deca lukavo kažu da bake i deke sigurno žele da provedu kvalitetno vreme sa svojim unucima, pa nestanu. Ona kaže: 'Koliko dugo možete da se igrate žmurke sa trogodišnjim detetom? A moj trogodišnjak je previše pametan za mene. Pronašao je daljinski upravljač koji danima nisam mogla da pronađem, uključio televizor i kupio film. Ne znam ni kako da to uradim'", napisala je kolumnistkinja Karen Stok za NextAvenue.
Zaboravite na rutinu
"Da, mi penzioneri imamo svoje uspostavljene rutine i aktivnosti kojima se radujemo. Međutim, u mom penzionerskom naselju, svi se rastrčimo pred praznike i godišnje odmore. Krevetići, visoke stolice i sedišta za automobile premeštaju se od kuće do kuće, u zavisnosti od starosti malih gostiju. Mali bazeni na naduvavanje pojavljuju se sa svih strana. Dnevna rutina potpuno nestaje. Sve što ostaje je komešanje, da ne kažem panika među bakama i dekama, jer nam stižu unuci.
I dok smo neizmerno srećni što vidimo naše unuke, kao i našu odraslu decu, oni mogu ili da ulepšaju naš društveni život ili da sve okrenu naopačke. A ponekad i jedno i drugo, kao što je slučaj sa mojom trećom prijateljicom. Otkako se preselila u dom za stare, nije upoznala gotovo nikoga sve dok njeni unuci nisu došli u posetu. Odvela ih je na bazen, gde su se brzo povezali sa drugom decom. Tamo se sprijateljila sa drugim bakama, pa su počele redovno da se druže. Konačno sam čula nešto dobro".
Tinejdžeri su stvarno posebni
A sada, neposredno pre odmora, miris sveže pečenih kolačića širi se iz kuća ambicioznijih baka i deda, dok drugi kupuju zalihe grickalica, slatkiša i svega što su unuci poslednji put tražili. Dok željno iščekujemo njihov dolazak, razgovaramo o njima. Svako ima najpametnijeg, najtalentovanijeg unuka ili unuku. Kada se vrate, promenimo ploču. Da, istina je - jedva čekamo da dođu, a onda jedva čekamo da odu.
Kada su moja deca bila mala, slatkiši su bili dozvoljeni samo za posebne prilike. Ali kada sam čekala da mi unuci dođu u posetu, kupovala sam slatkiše nemilice! S jedne strane, bilo nam je lakše sa njima kada su bili mlađi, jer smo planirali njihove aktivnosti i vodili ih na plažu, u parkove, u zoološki vrt. Ali sada, kad su tinejdžeri, često nemam pojma šta žele ili koliko vremena žele da provedu sa nama
Poslednji put kad smo sačekali našu sedamnaestogodišnju unuku na aerodromu, bila sam iskreno srećna. Večerala je sa nama za stolom. A onda se povukla u sobu koju je već prisvojila i provela ostatak večeri u grupnom ćaskanju sa prijateljima. Nisam ni znala da postoji.
Sledećeg jutra za doručkom, bilo joj je dosadno. Provela je ceo dan zaključana u sobi sa telefonom u ruci. Htela sam da izludim, kosa na glavi mi se digla! A onda je komšija svratio i zamolio me da pripazim na njegovog starijeg oca dok ne odnese kompjuter u servis. Moja unuka je tada ponudila da pokuša da popravi računar. Uspela je, i još je sama odnela računar kod komšija.
Kasnije, svratila sam do kuće mog komšije da vidim šta se dešava. Pozdravio me je sa osmehom od uha do uha i rekao da je moja unuka pravo čudo, jer kompjuter radi besprekorno. Pogledala sam po sobi i bila zatečena, jer je ona tamo igrala šah.
'Ona je sjajan protivnik kakvog nisam imao godinama', rekao je otac mog komšije. Moja unuka mi je rekla mi da to ne bi trebalo da me čudi, jer igra šah za školu", piše ova baka.
Vraćaju se? O, ne!
"Kad se praznici i odmori završe, opraštamo se, vozimo velike i male goste na aerodrom, a onda počinje poređenje među prijateljima: čiji su unuci bili najneuredniji, najglasniji, najnemirniji. Komšinica, baka troje tinejdžera, redovno pobeđuje u kategoriji najsmrdljivijih stopala. Ovog puta sam bila toliko ponosna na svoju unuku da nisam rekla ni reč.
Onda smo otišli kući, željni mira, tišine i povratka u rutinu. A onda telefoni zvone. Zbog olujnog vremena, letovi su otkazani. Naši gosti se vraćaju. A naša osećanja? Iskrena da budem, pomešana su. Baš pomešana", zaključuje Karen u svojoj kolumni.
BONUS VIDEO:
(mojevrijeme.hr/Yumama/Nataša Zlatković)
