Imam osmoro dece i jednu rečenicu koje se držim: Otkad mi je muž to rekao, na sve gledam drugačije

Iako u načelu svi govorimo da nam je porodica najvažnija stvar na svetu, čini se da na momente, ophrvani svakodnevicom, to zaboravljamo. Možda je Svetski dan porodice koji se obeležava 15. maja idealan trenutak da se toga podsetimo i pročitamo ispovest majke osmoro dece ili, može se reći, jedne od najbogatijih žena na svetu.

"Od početka sam znala da želim da budem domaćica. Upoznala sam mnoge žene koje kažu da moraju da rade, i potpuno razumem njihove razloge. Ali, za mene je majčinstvo i karijera i poziv. Volim da budem mama koja ostaje kod kuće".

Donina deca danas su odrasla, a kaže da su njen najstariji sin Grifin i najmlađa ćerka Kejsi najbliskiji, te da su oboje neutešno plakali onog dana kada je on odlazio u drugi grad da studira.

"Ljudi čuju da imam osmoro dece i odmah misle da sam stručnjak za vaspitanje. Nisam. Ja sam stručnjak za svoju decu, o vašoj ne znam baš ništa. Ono što sa sigurnošću znam je da nema pravog i pogrešnog roditeljstva. Radila sam neke stvari za koje znam da su drugim roditeljima čudne, ali za moju porodicu su bile dobre. Svu svoju decu sam dojila između godinu i po i dve godine. Najmlađe dete sam dojila tri godine, bilo je teško da idem bilo gde jer sam mislila da će biti gladni", iskreno priča ova ponosna mama, koja priznaje da nikada nije htela da bude daleko od dece.

"Ubacila bih ih u nosiljku i nosila sa sobom dok uključujem mašinu za veš. Stavila bih njih troje u kolica i jedno u nosiljku i išla okolo po prodavnici, dok ostali idu za mnom. Svake godine provedemo leti nekoliko nedelja na moru, ljudi kažu da izgledam kao mama patka – hodam do plaže noseći veliki suncobran, dok osmoro dece u liniji idu iza mene noseći svoje grickalice i igračke. Iako su sada odrasli, moj suprug i ja i dalje nigde ne idemo na dan bez njih. Jedini put kada sam bila odvojena od svoje dece je kada sam bila u porodilištu, rađajući nekog od njih. Čak i kada su bili mali, nikada nismo imali dadilje, a nisam tražila pomoć ni od roditelja".

Don ističe da ne osuđuje nikoga, te da ne smatra da je angažovanje baka i deka ili dadilja loše, "već sam uvek osećala da su to moja deca, moj izbor je bio da ih imam i prosto moramo da uradimo ono što mora da se uradi. Bilo je ludo, haotično, bilo je toliko veša i naravno, bilo je puta kada sam zvala muža i pitala: ’Kada dolaziš kući, koliko još?’ Ali nikada nije bilo trenutaka kada to nisam želela da radim, i nikada nisam razmišljala kako bi bilo da radim nešto drugo".

Troškovi porodice

Iako Don sasvim očigledno uživa u svojoj velikoj porodici, priznaje da to podrazumeva i velike troškove.

"Skupo je imati osmoro dece. Moj suprug pristojno zarađuje kao finansijski planer, ali ni u kom slučaju nismo bogati. Ja sakupljam kupone i osim što odemo leti na more, ne idemo na druge odmore. Kada moja deca žele da idu u bioskop sa prijateljima ili na neki izlet, moraju da zarade novac čuvajući decu. Uvek govorimo deci da dobijaju malo onoga što žele i najviše onoga što im je potrebno".

Sva deca idu i na neke sportove, a da bi lakše organizovala porodičnu dinamiku, Don je za svako dete napravila po kalendar u kojem obeležava šta koje dete radi tog dana i gde treba da ide.

"Trudim se da barem jednom nedeljno odem na trening svakoga od njih, ali ne uspevam uvek, jednostavno ne stižem. Ponekad propustim utakmicu jer kod kuće spremam večeru i moja deca to razumeju".

A kada je reč o jelu, tu tek ima posla u pripremanju za osmoro dece.

"Čini mi se kao da uvek neko nešto jede. Verovatno kuvam šest dana nedeljno. Ne planiram sve unapred, kuvam u odnosu na to šta imamo u frižideru. Ako je nešto na rasprodaji, kupiću dosta jer će nam trebati".

Don priznaje da je sa tako velikom porodicom sve pomalo haotično, te da "stalno prebrojava glave" kada negde idu, da bi se uverila da su svi tu. "Jednom sam Keri zaboravila kod kuće, imala je oko pet godina. Deca su išla u neki kamp blizu kuće, sve sam ih spakovala, razvezla gde je trebalo i tek sam tada shvatila da sam nju ostavila samu kod kuće. Sada kada ulazimo u kola imamo prozivku i pozovem muža da se uverim da je onaj ko nije u mojim kolima, u njegovim".

Vaspitanje

Don kaže da ju je neko pitao jednom pitao da li viče na svoju decu. "Da, o da, ja sam po prirodni glasna. Ponekad sam frustrirana, koristila sam i TV kao dadilju. Ponekad kupujem gotove makarone sa sirom. Moja kuća je uredna, ali nije besprekorna. Mnogo radije biram da pravim mafine sa bananom nego da brišem prašinu. Moja deca se svađaju međusobno, umeju da budu zli jedni prema drugima, da međusobno uzimaju odeću. Sigurna sam i da psuju i da su me nekad slagali. Ali, sveukupno, dobra su deca. Koliko god da se svađaju, toliko i jedni drugima čuvaju leđa. Znam da će praviti greške – i treba da rade glupe stvari i prave greške, to je deo odrastanja. Tako uče", poručuje ova mama, koja smatra da roditelji ne treba da budu kao drugari sa decom, niti da znaju baš svaki korak deteta.

Ipak, to ne znači da pravila nisu potrebna.

"Pravila moraju da postoje, kod nas je recimo važno pravilo za telefone. U šestom razredu dobijaju telefon samo za pozive, a kad napune 16 godina dobijaju smartfon. Kada dođu iz škole ostavljaju telefone i mogu da ih koriste na svakih sat vremena po 15 minuta".

Donino osmoro dece imaju i svako svoje kućne obaveze. "Njima se ne sviđaju naša pravila, ali su navikli na njih. Ja im nisam prijateljica i ne mogu da im dozvolim stvari za koje ne mislim da su dobre".

Kaže da kada razmišlja o tome kako bi odgajala svoju decu kada bi to radila ponovo, samo bi se trudila da uživa još više.

"Sada sam bolja, više se smejem sa decom, probamo nove stvari zajedno i manje brinemo oko odlaska u krevet. Moj muž uvek kaže: ’Kad pogledaš unazad, nikad nećeš reći volela bih da sam čistila više.’ Trudim se da to zapamtim, imam osmoro dece, i znam da mnogi misle da je to ludo, ali ja ne bih menjala ovaj život ni za šta", zaključuje ponosna mama.

BONUS VIDEO: